Előző fejezet Következő fejezet

PJESME O MARKU KRALJEVIČU

 

Gorom jezdi Kraljeviću Marko

Gorom jezdi Kraljeviću Marko,

Gorom jezdi, al' goricu kune:

„Bog t' ubio, ti gorico črna,

Kad u tebi kapi vode nema

Da napojim sebe i Sarina!"

(HEEEJ) Marko misli da nitko ne Čuje,

Al' to cula vila iz planina

Pa ovako besedila Marku:

(HEEEJ), Pođi, Marko, unapridak malko

Pa ćeš naći bunar vode 'ladne,

Kraj bunara i zelene trave

Pa ti poji sebe i Sarina."

(HEEEJ) Pode Marko unapridak malko

I on nade bunar vode 'ladne,

Kraj bunara i zelene trave

Pa on poji sebe i Sarina.

(HEEEJ) Al' povika čoban od ovaca:

„Ne pij, Marko, tu vodiču 'ladnu!,

Tu su vodu vile otrovale

I u njojzi ćedo okupale.

(HEEEJ) Nit krstito, nitje znamenito,

Nit se smije, nit ručice daje.

Več ti jasi svog konja Sarina

Jer ćeš mladan izgubiti glavu."

(HEEEJ) Viknu vila kao ljuta guja:

„Mol' se Boga, čoban od ovaca,

Mol' se Boga, koga si moljio,

Sto mi ćedo na ruci zaspalo!

Ja bi' tebi šalu odšalila -

Triput bi' ti ja bila ovce."

Kazivač: Ivan Pandúr, rod. 1909., Martinci

Zabilježio: Büro Frankovié, 1995., 21-22.

 

Marko Kraljević oženio vilu

Lov lovio Kraljeviću Marko,

Lov lovio, kraj vode studene.

Smotri Marko kraj vode košulju

I na njozi krila i okrilja,

Tu se kupa Zagorkinja vila.

Marko uze tananu košulju

I na njozi krila i okrilje,

Pa on 'vača vilu Zagorkinju,

Pa je vodi svome dvoru bilom,

Najpre krsti, p' onda vinča za se.

Kad je došo lipi Burdev danak,

Marko pravi veliko veselje,

Marko slavi svoje ime slavno,

Marko kupi svu gospodu gradsku.

Igra kolo prid Markovim dvorom.

Al' besidi Kraljeviću Marko:

„Šta ne igraš, vilo Andelijo?"

Al' se vila njemu odgovara:

„Ne mož' vila igrati bez krila."

Privari se Kraljeviću Marko,

Privari se, ujide ga guja,

Pa joj dade krila i okrilje.

Triput vila kolom okrenila,

Četvrti put za oblak zavela.

Gledi za njom Kraljeviću Marko

I š njimekar sva gospoda gradska,

Al' besidi Kraljeviću Marko:

,Bogat tebi, Zagorkinja vilo,

Ni ti žavo menekar junaka?"

Al' se vila njemu odgovara:

„Ni mi žavo tebekar junaka."

Opet veli Kraljeviću Marko:

„Ka' t' ni' žavo menekar junaka,

Kako nije tvojeg ćeda mladog?"

Iz oblaka vila odgovara:

„Ako bude ćedo roda moga,

Nafriško će potražiti majku;

Ako bude roda Markovoga,

On za majku ni mariti neće."

S otim vila za oblak sletila.

 

Kazivačica: Teza Crnković, Subotica

Zabilježio: Ive Prćić, 1939., 201-202.

 

Marko Kraljević i vila brodarica

Gorom jezdi Kraljeviću Marko,

Gorom jezdi i gorom besidi:

„Čarna goro, ostala ti pusta,

Kad u tebi nema vode 'ladne,

Več da koljem moga konja Saru,

Da s' napijem iz konjiča krvca!"

Al' po vika brodarica vila:

„Ne kolj' konja, Kraljeviću Marko!

Ne kolj' konja ne čini ziana,

Več ti podi malo u napridak,

Tamo 'š naći bunar vode 'ladne,

Na bunaru tri čase srebrene."

Pode Marko malo unapridak

I on nade bunar vode 'ladne,

Na bunaru tri čase srebrene.

Uzme času Kraljeviću Marko,

Pa s' napije 'ladane vodice

I napoji svoga konja Šaru

Pa besidi Kraljeviću Marko:

„Sta ćeš , vilo, da te ja darivam,

H' ćeš groše ili ćeš dukate?"

Al' besidi brodarica vila:

„Nit ću groše, niti ću dukate,

Več tvom Sari noge sve ćetiri

I junaku obe oči čarne."

Al' besidi Kraljeviću Marko:

„Ded, pogledaj u to sunce jarko,

Di će danas poginuti Marko!"

Privari se brodarica vila

Pa pogleda u to sunce jarko.

Trgne Marko sablju od pojasa,

Pa udari brodaricu vilu.

Takoj' Marko lakó udario,

Sve joj zube iz glave izbio.

Ode Marko górom pivajuči,

Osta vila u gori plačuči.

 

Kazivačica: Kata Palic, rod. 1884., Čonoplja

Zabilježio: Ive Prčic, 1939., 206-207.

 

Marko Kraljević i vila Ravijojla

Pojezdiše do dva pobratima

Preko krasne Miroča planine,

Ta jedno je Kraljević Marko,

A drugo je vojvoda Milošu.

Naporedo jezde dobre konje,

Naporedo noše kopija bojna,

Jedan drugom b'jelo lice ljubi

Od milosti, dva pobratima.

Pade Marko, na Šarcu zadr'jema,

Pak besjedi pobratimu svome:

„A moj brate, vojvoda Milošu,

Teško me je sanak obrvao,

Pjevaj, brate, te se razgovaraj."

Al' besjedi vojvoda Milošu:

„A moj brate, Kraljeviću Marko,

Ja bi' tebi, brate, popjevao,

Al' sam sinoč mnogo pio vina

U planini s vilom Ravijojlom,

Pak je meni zapr'jetila vila

Ako mene čuje da ja pjevam

Hoće mene ona ustreliti,

I u grlo i u srce živo."

Al' besjedi Kraljeviću Marko:

„Pjevaj, brate, ti se ne boj vile,

Dok je mene Kraljevića Marka

I mojega vilovita Sarca,

I mojega šestopera zlatna."

Onda Miloš poće da popjeva,

A krasnu je pjesmu zapoćeo

Od svih naših boljih i starijih,

Kako j' koji drž'o kraljevimi

Po cestitoj, po Maćedoniji,

Kako sebe ima zadužbinu.

A Marku je pjesma omilila,

Nasloni se sjedlu na oblučje,

Marko spava Miloš popjeva.

Začula ga vila Ravijojla,

Pa Milošu poće da otpjeva,

Ljepše grlo u Miloša carsko,

Jeste ljepše nego je u vile,

Rasrdi se vila Ravijojla

Pa odskoči u Miroč planinu,

Zape luka i dv'je b'jele str'jele,

Jedna udri u grlo Miloša,

Druga udri u srce junačko.

Reće Miloš: „Jao, moja majko!

Jao, Marko, Bogom pobratime!

Jao, brate, vila me ustr'jeli!

A nišam li tebi besjedio

Da ne pjevam kroz Miroč planinu."

A Marko se trže iza sanka

Pa odskoči s konja šarenoga,

Dobru Šarcu kolane priteće,

Šarca konja i grli i ljubi:

, Jao, Šaro, moje desno krilo,

Dostigni mi vilu Ravijojlu,

Čistim ću te srebrom potkovati,

Čistim srebrom i žeženim zlatom.

Pokrit ću te svilom do kolena,

Od kolena kite do kopita.

Grivu ću ti izm'jesati zlatom,

A potkivat' sitnijem biserom.

Ako li mi ne dostigneš vile,

Oba cu ti oka izvaditi,

Sve ćetiri noge polomiti,

Pa ću ja te ovdje ostaviti,

Te se vuci od jele do jele,

K'o ja Marko, bez mog pobratima!"

Dovati se Šarcu do ramena

Pak potrči kroz Miroč planinu.

Vila leti po vrhu planine,

Šarac jezdi po sredi planine,

Nigde vile čuti ni vidjeti.

Kad je Šarac zagledao vilu

Po s tri kopija u visinu skaće.

Po s ćetiri dobre u napredak,

Brzo Šarac dostigao vilu.

Kad se vila vide u nevolji

Prnu j adna nebu pod oblake,

Poteze se buzdovanom Marko

Pustimice dobro neštedice,

Belu vilu med' pleči udari,

Obori je na zemljicu čarnu,

Pak je stade biti buzdovanom;

Prevrće je s desna na l''jevu,

Pak je bije šestoperom zlatnim.

„Zašto, vilo, da te Bog ubije,

Za št' ustreliš pobratima moga?!

Daj ti bilje onomu junaku,

Jer se nećeš nanositi glave!"

Sta' ga vila Bogom bratimiti:

,Bogom, brate, Kraljeviću Marko,

Višnjim Bogom i svetim Jovanom:

Daj me puštaj u planinu živu

Da naberem po Miroču bilja,

Da zagasim rane na junaku!"

Al' je Marko milostiv na Boga

A žalostiv na srcu junačkom,

Pusti vilu u planinu živu,

Bilje bere cesto se odziva:

„Sad ću doći bogo, pobratime!"

Nabra vila po Miroču bilja

I zagasi rane na junaku;

Ljepše grlo u Miloša carsko,

Jeste ljepše nego što je bilo,

A zdravlje srce u junaku;

Ode Marko s pobratimom svojim,

Otidoše Porečkoj krajini,

I Timok su vodu prebrodili

Na bregovu selu velikome,

Pa odoše krajini Vidinskoj;

Ali vila med' vilama kaže:

„O čujete, vile drugarice,

Ne streljajte po gori junaka,

Dok je glasa Kraljevića Marka

I njegova vilovita Sarca

I njegova šestopera zlatna,

Sto sam jadna od njeg' pretrpila

I jedva sam i živa ostala!"

 

Kazivač: Jožo Pandúr, rod. 1913., Martinci

Zabilježio: Đuro Franković

 

Marko Kraljević i Vlajkinja divojka

Sunce zade medu dvi planine,

Leže Marko medu dvi Vlajkinje.

Jedna mu je na ruki zaspala,

A druga je š njime besidila:

„Uzmi mene, Kraljeviću Marko,

Uzmi mene zarad svoje žene!"

Al' besidi Kraljeviću Marko:

„Neču tebe, Vlajkinja divojko!

U teb' s' brača kavkadžije ljute,

U svaćemu zametnit će kavgu;

U mejdanu vel'ke mejdandžije,

Ko li će njim na mejdan izaći?"

Kad to cula Vlajkinja divojka,

Ona ide u zelenu goru,

Pa privrće drvlje i kamenje,

Ona traži zmiju punu jida,

Pa je kupe nacidila jida,

A od polak vinom nadolila.

Nazdravila bratu rodenoga,

P' onda ide Kraljeviću Marku:

„Uzmi mene zarad svoje žene!"

Al' besidi Kraljeviću Marko:

„Neču tebe, Vlajkinjo divojko,

Kad ti truješ brata rodenoga

I mene ćeš tudega junaka."

 

Kazivačica: Teza Crnković, Subotica

Zabilježio: Ive Prcič, 1939., 207-208.

 

Virna ljuba

Sinoč majka oženila Marka,

Kad ujutru bila knjiga stigla:

„Ajde, Marko, car zove na vojsku!'

Osta Marku ljuba neljubljena

Pa je Marko ljubi besidio:

„Oj, Boga ti, ljubo neljubljena,

Dvori majku devet godinica,

Kad po redu nestane deseta,

Ti s' udaji za koga ti drago!"

Dvori majku devet godinica,

Dvori majku ljuba neljubljena.

Kad je prošlo devet godinica

I po redu nastala deseta,

Al' se ona penje na čardake

Pa je sama tijo besidila:

,3ože mili, da dugih godina!

Ne dosadi meni dvor metuči,

Dvor metuči, ni vode noseči,

Ni dvoriti staru svekrovicu,

Ni slušati mladu zauvicu,

Več dosadi nad oč' imat veze

Čekajuči gospodara Marka."

Ona misli da niko ne čuje,

Al' to cula mlada zauvica:

„Oj, starice, stara moja majko!

Još do danas nista culi nismo

Mi od naše mladane snašice,

Al' se danas penje na čardake

Pa je sama tijo besidila:

,3ože mili, da dugih godina!

Ne dosadi meni dvor metuči,

Dvor metuči, ni vode noseči,

Ni dvoriti staru svekrovicu,

Ni slušati mladu zauvicu,

Več dosadi nad oč' imat veze

Čekajuči gospodara Marka."

„Muči, čuti, drago dite moje,

Bog će dati pa će Marko doći!"

Istom oni u riči bijaše,

Vodom jedre do tri šajke lade.

U prvoj je soko zakliktao,

A u drugoj konjič zarzao,

A u trečoj zapivao Marko.

Majka Marka po grlu poznaje,

Koliko ga biše ugledala,

Još onliko prid njeg išetala,

Ruke širi u lice ga ljubi,

Marko majku u bijelu ruku,

Al' besidi Marko svojoj majci:

„Oj, starice, stara moja majko,

Sta si mi se tako pomladila?

Mlada si mi, nego što si bila."

„A kako se ne bi' pomladila,

Kad sam tebe s dobrim oženila.

Još do danas nista culi nismo

Mi od naše mladane snašice,

Al' se danas penje na čardake

Pa je sama tijo besidila:

„Bože mili, da dugih godina!

Ne dosadi meni dvor metuči,

Dvor metuči, ni vode noseči,

Ni dvoriti staru svekrovicu,

Ni slušati mladu zauvicu,

Več dosadi nad oč' imate veze

Čekajuči gospodara Marka."

Al' govori Marko svojoj majci:

„Izvedi je stara mila majko,

Iz vedi je prid dvor na sunašce,

Lipim ću je darivati darom,

Kad je tebe staru dodvorila

I menekar mladog doćekala."

Izvela je stara mila majka,

Izvela je prid dvor na sunašce.

Veže Marko derdan oko vrata,

Oko vrata trostruko dukata

Pa besidi staroj miloj majci:

„Vodite je u bijele dvore,

Konji ržu a junaci viču

Mlado, ludo, poplasit će mi se.'

 

Kazivačica: Liza Prcic, Subotica

Zabilježio: Ive Prčic, 1939., 145-147.

 

Marko Kraljević i virna ljuba

(Inačica)

Sinoč majka oženila Marka,

Kad ujutu bila knjiga stigla:

„Ajde, Marko, car zove na vojsku!'

Osta Marku ljuba neljubljena,

Neljubljena ni darom diljena.

Al' besidi Kraljeviću Marko:

„Andelijo, moja virna ljubo!

Čekaj mene za devet godina,

Kad nastane po redu deseta,

Ako li ti ja onda ne dodem,

Udaji se, moja virna ljubo,

Udaji se za koga ti drago."

Čekala ga Andelija ljuba,

Čekala ga za devet godina.

Kad nastala po redu deseta,

Jutrom ode ta Markova ljuba,

Jutrom ode a većerom dode,

Pa besidi ta Markova ljuba:

,Bogat vama, moje zauvice,

Zauvice, moje omerice,

Skinite mi privis sa očiju

I burmice sa ruke desnice!

Privis mi je oke pomutio,

Prstenovi pritisnuše ruke."

Ištom oni u riči bijaše,

Konji ciču a junaci viču.

Majka Marka po grlu poznala:

„Fala Bogu, eto Marka moga!

Andelijo, moja draga snajo,

Opravljaj se što u lipće možeš,

Da te vodim prid taj turški tabor!"

Svi je Turci redom darivali,

A kad dode do Kraljević Marka,

On se maša u džep od dolame

Pa on vadi derdan od dukata,

Od dukata i od suvog zlata,

Pa on veže ljubi oko vrata,

Pa besidi Kraljeviću Marko:

„Majko moja, vrlo si mi mlada!"

„A, moj sinko, još ću mlada biti

S kojim sam te dobrim oženila,

Nije majka nista poželila."

 

Kazivačica: Janja Peič, rod. 1910., Subotica

Zabilježio: Ive Prcič, 1939., 209-210.

 

Marko Kraljević i nevirna ljuba

Sio Marko za većeru s majkom:

Bila kruva i rujnoga vina.

Al' se malo nasmijala majka,

To opazi Kraljeviću Marko,

Pa besidi svojoj staroj majki:

„Šta se smiješ, moja staro majko?"

„Kad me pitaš, pravo ću ti kazat:

Ti si taki na svitu junaće

I opet te vara tvoja ljuba.

Ljuba ljubi Duku Senkoviča.

Ako mi se ne viruješ, sine,

Cini sutra gospodskog sobeta,

Svu gospodu na sobet sazivaj,

Samo nemoj Duku Senkoviča,

Pa ćeš vidit šta će reči ljuba."

To je Marko poslušao majku,

Pa on čini gospodskog sobeta,

Na njeg zove svu gospodu gradsku,

Al' ne zove Duku Senkoviča.

Al' besidi ljuba Andelija:

„Sta ćeš , Marko, da od Boga nadeš,

Svu gospodu na sobet pozivaš,

Ne pozivaš Duku Senkoviča.

Šta je tebi Duka učinio?"

„Alaj, ljubo, Bog ti se sitio,

Ja sam junak i zaboravio.

Idi, ljubo, pa pozovi Duku!"

Skoči ljuba kao i pomamna

I otvara šarene armare,

Pa oblači svilu i kadivu,

Ode zvati Duku Senkoviča.

Al' je majka besidila Marku:

„Ti se popni gori na bedeme

I najvišljoj kuli na pendžere,

Pa ćeš vidit kako će ti, sine,

Ljuba s Dukom iz dvora izači."

To je Marko poslušao majku,

Pa se penje gori na bedeme

I najvišljoj kuli na pendžere,

Pa pogleda Dukinome dvoru.

Triput s Dukom do dvora ljubila,

A ćetvrti na Markovi' vrati'.

Sve to gleda Kraljeviću Marko.

Kad je Marko sobet izdvorio,

Svu gospodu redom darivao,

Ne dariva Duku Senkoviča.

Al' besidi ljuba Andelija:

„Sta ćeš , Marko, da od Boga nadeš,

Svu s' gospodu redom darivao,

Ne darivaš Duku Senkoviča,

Staje tebi Duka učinio?"

„Alaj, ljubo, Bog ti se sitio,

Meni je več ponestalo dara,

Darivaj ga, čime tebi drago!"

Skoči ljuba, kandar se pomami,

Pa otvara šarene armare.

Ona vadi vezenu košulju,

Stoje nije ni vidio Marko,

A kamo li da j' na pleči imo,

Pa dariva Duku Senkoviča.

Kad to vidi Kraljeviću Marko,

On spopade tešku topuzinu,

Pa udara Duku Senkoviča.

Ode Duka i ostavi dare,

On besidi ljubi Andeliji:

„Je l' mi voliš sablju celivati,

Jel me voliš svičom dodvoriti?

Al' besidi ljuba Andelija:

„Nišam junak da sablju celivam,

Več sam ljuba da te svičom dvorim."

Namaza je lojom i katranom,

Pa je onda svičom zapalio.

Gorila je do črni' očiju,

Pa besidi ljuba Andelija:

„Gasi mene, gospodaru Marko,

Gasi mene, moje oči črne,

Sto s' t' gledale, gospodaru Marko,

U po noči, kao u po podne!"

Al' besidi Kraljeviću Marko:

„Gori, gori, 'orjacko kolino,

Više Duku nego mene Marka!"

Gorila je do medeni' usta,

Pa besidi ljuba Andelija:

„Gasi mene, gospodaru Marko,

Gasi mene moja medna usta,

Što s' t' ljubila, gospodaru Marko,

U po noči kao u po podne!"

Al' besidi Kraljeviću Marko:

„Gori, gori, 'orjacko kolino,

Više Duku nego mene Marka!"

Gorila je do bijeli' ruku,

Pa besidi ljuba Andelija:

„Gasi mene, gospodaru Marko,

Gasi mene moje bile ruke,

Što s' t' grlile, gospodaru Marko,

U po noči, kao u po podne."

Al' besidi Kraljeviću Marko:

„Gori, gori 'orjacko kolino,

Više Duku, nego mene Marka!"

Gorila je do bijelog pasa,

Pa besidi ljuba Andelija:

„Gasi mene, gospodaru Marko,

Izgoru mi ćedo pod pojasom!"

Razljuti se Kraljeviću Marko,

Pa uzima sablju dimiskinju,

Pa udara ljubu po pojasu.

Na sablji joj ćedo izvadio,

Pa on ode svojoj staroj majki:

„Evo tebi, moja stara majko,

Evo tebi zelena j abuka,

Sto joj nisi sazrijati dala!

Šta si moja učinila, majko,

Pa sam moju ogrišio dušu?"

 

Kazivačica: Teza Crnković, Subotica

Zabilježio: IvePrćić, 1939., 210-214.

 

Kraljević Marko i ljuba mu

S većer majka oženila sina,

Do svjetla ga b'jela knjiga stigla,

Daje Marko najpredan prid vojskom.

Rano mu je ljuba uranila.

Ljuba mu se oko konja vila,

Kano svila oko kite cmilja.

Al' govori Kraljeviću Marko:

„Što se viješ oko konja moga,

Kano svila oko kite cmilja?"

Al' govori mlada Markovica:

„Kako ću ti maj ki ugoditi?"

Al' govori Kraljeviću Marko:

„Kasno lezi, a rano ustani,

Ti ćeš mojoj ugoditi majki."

Ode Marko u turško Lijevno.

Kad je došo u turško Lijevno,

Falio se Kraljeviću Marko

Što imade u vojski junaka

Nitko neće prevarit mu ljubu.

Al' govori turško momće mlado:

„Der mi, Marko, tvoga konja vrana,

I nuz konja sve oružje sjajno,

Ako li ti ne prevarim ljubu,

Neka bude baš o moju glavu."

Dade Marko svoga konja vrana,

I nuz konja sve oružje sjajno.

Ide Ture Markovome dvoru.

Daleko ga upazila majka:

„Ovo jesi, snaho Markovico,

Ovo ide Kraljeviću Marko."

Al' govori mlada Markovica:

„Markin konjič, Markino oružje,

Ali nije Kraljeviću Marko!"

Al' govori stara, mila majka:

„Ako j' ovo Kraljeviću Marko,

Veži konja, gdi se konji vežu,

Ako nije Kraljeviću Marko,

Veži konja za gornje čardake."

Vezala mu konja za čardake.

Al' govori Ture, momće mlado:

„Ovo jesi, moja vjerna ljubo,

'Odi s menom većer večerati."

,Bome neču, neznana delijo,

Jer će mene Kraljeviću Marko."

„Steri meni mekanu ložnicu,

'Odi s menom u ložnicu leči."

,3ome neču, neznana delijo,

Jer će mene Kraljeviću Marko."

Ona ide kumi Omerkinji:

„Hajde s Markom nočku prenočiti,

Skupo ću ti konaka platiti.

Kuma š njime nočku prenočila,

Al' ustade Ture, momće mlado,

On ustade oko pola noči,

Odrezo joj desnu pletenicu.

Zamoto ju u svil'ne džepove,

I u turško okrenuo L'jevno.

Pa govori Kraljeviću Marko:

„Uludo ćeš , Marko, poginuti

Evo t' ljube desna pletenica."

...........................................

Sjetila se mlada Markovica,

Ona ide u pustare gornje,

Pa ulovi konja lastavicu.

Ona ide za Markom u L'jevno.

Kad je došla u to turško L'jevno,

Kleči Marko na golih koljenih,

Viš' njeg' Ture golom sabljom maše.

Al' govori mlada Markovica:

„Ovo jeste, sva carska gospoda,

Je l' slobodno skidat obradača?"

„Slobodno je, mlada Markovice."

Skide ona svoga obradača,

Pa pokaza svoje pletenice.

„Evo moja desna pletenica!"

Al' se skoči Kraljeviću Marko,

Trže sablju od svilna poj asa,

Pa Turčinu odsjekao glavu.

Leteč mu je govorila glava:

,Bog ubio svakoga junaka,

Koj' izgubi za okladu glavu!"

 

Kazivačica: Marta Gojak, Kožar

Zabilježio: Nikola Tordinac, 1986., 78-81.;

1995., 86-87.

 

Sokol Marka Kraljevića

Sokol leti priko Budim grada.

Žute mu se noge do kolina,

Zlate mu se krila do ramena,

A na glavi zlatna perjanica.

Pitale ga budimske divojke:

„O, tako ti, naš sivi sokole!

Ko je tebi noge požutio,

Ko li ti je krila pozlatio,

Ko li ti je perjanicu dao?"

Krilim' leti, kljunom progovara:

„O, tako vam, budimske divojke!

Služio sam dobra gospodara,

Gospodara, Kraljevića Marka,

U Marka su dvi sestrice mlade:

Jedna mi je nogu požutila,

Druga mi je krila pozlatila,

Marko mi je perjanicu davo.

 

Iz Čavolja

Zabilježio: Ive Prćić, 1939., 204.

 

Molitva Marka Kraljevića

Sinoč s' kasno Kraljeviću Marko,

Sinoč s' kasno iz mijane krenu.

Kad je došo do čajira carskih,

Carski konji po čajiru pasu

I med njima carevi žerave.

Na svakome jedna bukagije,

Na žeravu troje bukagije.

Kad to vidi Kraljeviću Marko,

Kleće Marko na gole koline

Pa izmoli troje litanije,

Da s' otvore troje bukagije.

Uzja' Marko careva žerava

I promini trideset konaka

I proda ga za trista dukata,

Samo sedlo trideset i ćetri.

To dočuo care poočime,

Da je ukro Marko mu žerava

I da j' prodo njegovog žerava.

On doziva Kraljevića Marka.

Kad je došo Kraljeviću Marko,

Kapu skida, do zemlje se svija.

Progovara care poočime:

„Je V istina, moj posinko, Marko,

Da si ukro ti moga žerava?"

Odgovara Kraljeviću Marko:

„Istina je, care poočime,

Da sam ukro ja tvoga žerava.

Ja se kasno iz mijane kremi',

Pa kad dodem do tvoga čajira,

Tvoji konji po čajiru pasu,

Na svakome jedne bukagije,

A ja kleće ne gole koline

I izmoli troje litanije.

Otvore se troje bukagije,

A ja uzja' na tvoga žerava

I promini' trideset konaka

I proda' ga za trista dukata,

Samo sedlo za trideset i ćetiri.

A ako ti žavo tvog žerava,

Veži meni ruke naopako

I daj meni konja najgorega,

I daj meni sablju zardanu,

I daj, care, trista janjičara,

Nek me prate do sinjega mora,

Nek mi tamo, care, siku glavu!"

Kad to čuo care poočime,

Veže njemu ruke naopako

I daje mu sablju zardanu,

I daje mu trista janjičara,

Da ga prate do sinjega mora

Pa da tamo ociku mu glavu.

Moli Marko svete litanije:

Petak mu je odrišio ruke,

A Subata sablju usvitlala,

A Nedilja konja razigrala.

On pogubi trista janjičara.

Koje nije sabljom do'vatio,

Te j' u sinje more utirao,

A tri age živa u'vatio.

Sva trojici oči izvadio

I pošlo jih čaru ćestitome.

 

Kazivačica: Teza Crnković, Subotica

Zabilježio: IvePrčio, 1939., 204-206.

 

'Rabra ljuba

Zaspo Marko na travi zelenoj,

Unide mu zmija u nidarca,

Pa mu legne iznad srca mladog.

On dozivlje sestricu Ružicu:

„Pomozi mi ako Boga znadeš!

Vadi, seko, zmiju iz nidara!"

Al' mu ona ovo odgovara:

„Ti si, Marko, bratac moj jedini,

Ne bi' tebe izgubila jadna,

Neču vadit zmiju iz nidara!"

Onda Marko zove majku svoju:

,.Pomozi mi ako Boga znadeš!

Vadi, nano, zmiju iz nidara!"

Al' mu ona ovo odgovara:

„Ti si, Marko, sinak moj jedini,

Ne bi' tebe izgubila jadna,

Ne smim vadit zmiju iz nidara!"

Onda Marko zove ljubu svoju:

„Pomozi mi ako Boga znadeš!

Vadi, ljubo, zmiju iz nidara!"

Čuti ona ništ' ne odgovara,

Več zasuće svilene rukave,

Pa mu vadi zmiju iz nidara.

Zmiju bije, na Marka se smije,

Ruke širi, u lice ga ljubi,

Ove riči njemu progovara:

„U vatru bi' za tobom skočila,

Kako ne bi' zmiju izvadila

Sa srdašca, iz tvoji' nidarca."

Sad se kaje njeva majka stara

I Ružica, Markova sestrica.

 

Kazivač: Grgo Jasenovic, rod. 1856., Čavolj

Zabilježio: Mišo Jelić

 

Marko Kraljević ulovio zmiju

Lov lovio Kraljeviću Marko,

Lov lovio u nedilju mladu,

U nedilju prija mise rane.

Ulovio zmiju šarovitu,

Šarovitu, vrlo vilovitu,

Ulovio sebi oko vrata,

Sad on ide na maj kina vrata:

„Ustaj, majko, otvori mi varata,

Pa mi skini o vaj okov s vrata!"

Usta majka i otvori vrata.

Kad vidila zmiju oko vrata,

Al' je majka zatvorila vrata,

Pa ga šalje na ljubina vrata.

Ode Marko na ljubina vrata.

„Ustaj, ljubo, otvori mi vrata,

Pa mi skini ovaj okov s vrata!"

Usta ljuba i otvori vrata,

Odma' ljuba zatvorila vrata,

Pa ga šalje na selina vrata.

„Ustaj, selo, i otvori vrata,

Pa mi skini ovaj okov s vrata!"

Usta sela i otvori vrata.

Kad vidila zmiju oko vrata,

Odma' sela zatvorila vrata.

Stade Marko njojzi govoriti:

„Nemoj, selo, zatvarati vrata,

Več mi skidaj ovaj okov s vrata!"

Sada sela zaće govoriti:

„Sidi, zmijo, s moga brata vrata,

Pa ćeš biti moga brata majka!"

Čuti zmija, nista ne govori.

Sela opet počme je moliti:

„Sidi, zmijo, s moga brata vrata,

Pa ćeš biti moga brata ljuba!"

Čuti zmija, nista ne govori,

Sela opet počme je moliti:

„Sidi, zmijo, s moga brata vrata,

Pa ćeš biti moga brata sela!"

Progo vori zmija šarovita,

Sarovita, vrlo vilovita:

„Mol' se Bogu, Kraljeviću Marko,

Što za tebe sela odgovara,

Jel se ne bi nanosio glave."

Side zmija sa Markova vrata.

 

Iz Čavolja

Zabilježio-. Ive Prćić, 1939., 202-204.

 

Marko Kraljević i Musa Arbamusa

Zao Musa, jogunasti Marko

Sustrili se na carski' drumovi',

Konji jim se s prsi' udarili,

A junaci s laki' buzdovani',

Bili su se litnji dan do podne,

A od podne do male užine.

Po Musi je bila pina trgla,

Al' po Marku bila i krvava.

Kad je Marku bojak dojadio,

Al' besidi Kraljeviću Marko:

,Bogat tebi, Musa Arbamusa,

Ti pogledaj na to sunce žarko,

Kako sunce sad na podne igra,

Kao oči u mlade divojke!"

Privari se Musa Arbamusa

Pa pogleda na to sunce žarko,

Ma'ne sabljom, ociće mu glavu.

Kad je mrtvog Musu rasporio,

AI' u Muse tri srca junačka,

A mrtva mu glava progovara:

„Ne poginu Musa od junaštva,

Od junaštva Kraljevića Marka,

Več poginu Musa od vištine,

Od vištine Kraljevića Marka."

 

Kazivačica: Janja Peič, Subotica

Zabilježio: IvePrćić, 1939., 208-209.

 

Marko Kraljević pogubi nečaka

Sablju paše Kraljeviću Marko,

Sablju paše a sablja se sjaše.

Al' besidi Kraljeviću Marko:

„Sabljo moja, biserkinjo moja!

Evo danas devet godinica,

Kako sam se s tobom upoznao,

Još te nišam krvljom ponapio,

Al' te sada mislim ponapiti:

Je l' Turčina, je li kaurina,

Je l' po griju, baš od roda moga."

Ono ide jedno momće mlado.

„Uklanjaj se, neznana delijo,

Konj umoran pa č' te pogaziti,

A ja srdit pa č' te udariti."

Al' besidi neznana delija:

„Nisam ženska, da ti se uklanjam,

Nit divojka, da ti se poklanjam,

Več sam junak da junaka tražim,

Koji bi mi na mejdan izašo

Prije podne na dva na tri sata."

Ma'ne sabljom Kraljeviću Marko,

Ma'ne sabljom odrubi mu glavu,

Leteč mu je govorila glava:

„Bog ubio Kraljevića Marka,

Što uradi od svoga nečaka!"

Kad to Čuje Kraljeviću Marko,

Plesne s' Marko po desnom kolinu,

Na kolinu nova čoja pukne.

„Alaj meni, do Boga miloga,

Šta uradi' od nečaka svoga!"

Kazivačica: Mara Stipič, rod. 1908., Subotica

Zabilježio: Ive Prćić, 1939., 214-215.

 

Neznana delija

Sadak sadi starina Novaće,

Kraj njeg pala tanjena stazica,

Po njoj šeće delija neznani.

„Ovo jesi, starina Novaće,

Kako ti je golema nevolja,

Sadak sadiš, suzami zaljevaš?"

„Ne pitaj me, delijo neznani,

Imam sina u carevoj vojski,

Evo danas devet godinica,

Sto otišo u carevu vojsku.

Ljuba mu se za drugog udala,

Za drugoga, Ivu Seljanina,

Sutra će mu putovat u dvore."

Kad to čuo delija neznani,

On ošine svoga konja vrana,

Pa on ide preko polja ravna,

Kano zv'jezda preko neba sjajna.

Kad je došo dvoru bijelomu

Al' govori delija neznani:

„Ovo jesi, stara, tuda majko,

Ne bi l' meni vi konaka dali?"

„Draga dušo, delija neznana,

Kako ne bi' ja konaka dala,

Imam sina u carevoj vojski,

Njemu konak tuda majka daje."

Kad to čuo neznani delija

On otide svojoj ljubi vjernoj.

Kuka ljuba kano kukavica,

A prepliće kano lastavica:

„Ovo jeste, sikom cipelice,

Evo danas devet godinica,

Kako niste na nogama bile,

Sve ćekajuč Kraljevića Marka,

Al' ga, dušo, doćekala nišam!"

..........................................

Kad su došli svati Ivanovi,

Od žalosti stari roditelji,

Ne mogu joj blagoslova dati,

Več nek dade delija neznani.

Nali času delija neznani,

Pa nazdravi Ivi Seljaninu:

„Zdrav da jesi, Ivo Seljanine,

Onog ljuba čija je i bila!"

Savi Ivo barjaka svilenog

Pa on ide svome b'jelom dvoru.

Majka grli Kraljevića Marka,

Al' govori mlada Markovica:

„Draga dušo, Kraljeviću Marko,

Ja sam tebe malo poznavala,

Al' se nišam podsuditi smila!"

 

Kazivačica: Marta Gojak, Kožar

Zabilježio: Nikola Tordinac, 1986., 85-86.; 1995., 85-86.

 

Kraljević Marko novači vojsku

Sinoc Marko večerao s majkom,

Suvog kruha i glaviču luka,

Pred njeg spade b'jela knjiga lista,

Gro'otom se nasmijao Marko.

Govori mu stara, mila majka:

„Šta se smiješ, Kraljeviću Marko,

Jer se smiješ čudnoj većerici,

Jer se smiješ starosti majčinoj?"

„Nit se smijem čudnoj većerici,

Nit se smijem ovoj knjigi lista.

Ljuto me je čare pozdravio,

Da mu kupim tri galije vojske:

Di je jedan - ne rasplači majku,

Di dvojica - braču ne rastavi,

Di trojica - odanle jednoga,

Di ćetiri - odanle dvojicu."

Govori mu stara, mila majka:

„Avaj, sine, Kraljeviću Marko,

Di je jedan - ti rasplači majku,

Di dvojica - ti braču rastavi,

Di trojica - odanle dvojica,

Di ćetiri - odanle trojica,

Friško ćeš ti sakupiti vojsku."

Kada jih je junak sakupio

I on ide gore uz brigove

Jedan viće iz jedne galije:

„Mili Bože, i mila Marijo,

Da je meni vina i rakije,

Da ja pijem, da se razveselim!"

Drugi viće iz druge galije:

„Da je meni šarena svirala,

Da ja sviram, da se razveselim!"

Treči viće iz treće galije:

„Šta će tebi vino i rákija,

I još tebi šarena svirala,

Več ti gledaj gore uz brigove,

Gdi prevrču 'tiće lastavice,

I uzdišu b'jele golubice.

Što su one 'tiće lastavice,

Ono su nam stare, mile majke.

Sto su ono b'jele golubice,

Ono su nam naše vjerne ljube.

 

Kazivačica: Erža Horvat, rod. Vršenda, Kožar

Zabilježio: Nikola Tordinac: 1986., 81-82.; 1995., 150-151.

 

Pogibija Marka Kraljevića

Sinoč Marko selom večerao,

Pa je svojoj besidio seli:

,Bogat tebi, moja mila šele,

Jesi li ti moja virna sela?

Sinoč smo se o te okladili,

Da ćeš biti priko mora Burda."

To izusti bratac seli svojoj.

To izusti a Durde na vrata,

Pa besidi priko mora Durde:

„Bogat tebi, Kraljeviću Marko!

Il' mi voliš položiti glavu,

Il' mi voliš pokloniti selu?"

Al' besidi Kraljeviću Marko:

„Volim moju položiti glavu,

Nego tebi pokloniti selu."

Trže Durde sablju od pojasa,

Pa udara Kraljevića Marka.

Kako gaje lako udario,

Glavu mu je s ramena skinio,

Pa s' obzire on Markovoj seli,

Pa joj veže ruke naopako,

Pa je vodi svome bilom dvoru.

Kad su došli do sinjega mora,

Mudraj' bila ta Markova sela,

Mudraj' bila, mudro j' divanila:

,Bogat tebi, priko mora Durdu,

Pusti moju bilu desnu ruku,

Da umijem moje bilo lice,

Bilo lice i črna okašca!

Ta kako ću med jetrove iči,

Med jetrove i med diverove?"

Privari se priko mora Durdu,

Pusti njojzi bilu desnu ruku.

Kad je mlada poumila lice,

Skupi skute priko bile ruke,

Ona skaće u to sinje more.

Al' poviće priko mora Durde:

,Bogat vama, vas dvanajst hajkača,

Vi skačite u to sinje more,

Pa 'vačajte tu Markovu selu!

Svi dvanajst č' vas mlade oženiti

I pod svakog i konjiča dati."

Tad besidi ta Markova sela:

„O, junaci, moja bračo draga,

Ne skačite u to sinje more,

Ne skačite ne gubite glave!

Volim biti ribina marama,

Neg ljubiti mog brata krvnika."

Ode Durdu uz more plačuči,

A divojka morom plivajuči.

 

Kazivačica: Kata Palic, Čonoplja

Zabilježio: Ive Prčic, 1939., 215-216.

 

 

   
Előző fejezet Következő fejezet